apokalipso

š.

Gledala sam prste kako slikaju ritam muzike po naslonu. Što je ritam bivao sporiji, ja sam stiskala gas sve jače i jače. Ne, nisam mu raspoznala crte lica u mraku, nisam čak ni mogla da vidim da li se smeši ili uplašeno zvera okolo. Znala sam da će taj momenat ostati urezan u mom mozgu, kao i svi oni drugi, naizgled sitnii nebitni, provedeni sa njim. Sitni i nebitni za njega, još jedan dokaz da je sve relativno.

Bilo mi je jasno da sam u GADNOM tripu, kad sam, na tren, pomislila da je ustvari njegova ruka na mom ramenu, i da su reči prošaputane sišle sa njegovih usana. A nisu. Samoubeđivanje da se ložim iz dosade ovaj put nije upalilo.

I sve to ne bi bilo problem, da on nije neuzvraćač, i da ja toga nisam svesna. To se promeniti neće. Porcus je jednom lepo rekla, jebite se neuzvraćači ljubavi, večeras te reči odjekuju mojom sobom.

Prolila sam dve suze, na raskrsnici, čekajući zeleno, jedva.

Sutra ću, po potrebi, nastaviti sa ubeđivanjem da on nije ništa posebno, i neću misliti na njega, kao što ne mislim odavno, sve u nadi da me ovakva jedna noć ponovo ne izbaci iz takta.

Sintetička sreća, mislite o tome.

Objavio apokalipso u 21. maj 2011 19:57:38