apokalipso

nemir

Gledala sam bebu kako se smeška u snu i pitala se da l' se i ja tako smeškam kad sanjam Š. Usput mi je stigla stroga zabrana izlaska iz stana, i preporučeno da zamolim komšiju da mi donese poštu. Nisam za ljude, ispitni rok.

Kad sam onako krvnički odlučila da prestanem da mislim na Š, a takva odluka se donosi samo u jeku ispitnog roka, jer su tad hormoni u većem neredu nego obično i čine se razne ludosti, e tad sam počela da pijem zeleni čaj. I tako, svako malo, kad bi mi njegova ramena (ta ramena kojima pristaju i moja glava, i moja kosa i moja stopala), njegovi prsti, njegov duks, njegove oči (zbog kojih mi sve plavo ide na nerve) pale na pamet, ja bih skuvala čaj. Nakon četvrte, pete šolje mene bi hvatala muka i Š bi prestajao da postoji.

Ovog ispitnog roka sam pobacala nakit, u nadi da će ono što je ostalo mirisati na neku novu, drugačiju mene. Ovo leto miriše na naglu promenu, ja želim da se menjam. U vazduhu se naslućuju putovanja.

Meni nije svejedno. Dok prolaziš kraj mene štikla kleca. Dok spremam ispite nerviram se. Nikad neću biti jedna od onih koje pritisak podnose stoički, sa nalakiranim noktima. Jedna od onih koje uvek šljašte i privlače prolazne poglede. Kad čujem da se sranja dešavaju ljudima hiljadama kilometara daleko, mene pogađa kao da se dešavaju nekom mom (a ne meni, jer ja nisam moja, ja sam nebitna), ja nisam ti, ja ne mogu da kažem da me svet ne zanima, da je bolje ne znati. Takva sam, NEmirna. Meni je neko nekad rekao i da sam divna. Ne, nije bitno da li sam verovala tada, ni da li verujem sada, ali postoji uvek taj tračak nade da je možda bio u pravu, i dok god je to tako, ja ne mogu da dozvolim sebi da ti se bacam pod noge. I nije čak ni bitno što to niko ne primeti, čak ni ti, primetim ja, a ja sa mnom moram svaki dan...

Objavio apokalipso u 14. jun 2011 12:27:43