apokalipso

a little crush

Išao je prema meni, užurbanim korakom. 

Kroz glavu mi je proleteo prošli put kad smo se videli, sedela sam na klupici, jetra se borila sa tekilom, mozak se borio sa jezikom, on se smeškao mojim pijanim lapsusima, a ja... Ja sam mu već u svojoj glavi rekla da ga ne poznajem, ali da želim da ga znam, da nije prelep, ali da je meni onako baš potaman, da nosi naočare koje su meni tako simpatične, da me činjenica što je zatvoren samo više tera da mu se približim (prokleto žensko ili prokleta ja, ne znam), da je džemper koji nosi stvoren za skidanje. Jezik je od toga otprilike preneo nešto u smislu "vidim da nosiš džemper, hladno je". 

Nakon tog susreta noćima nisam spavala, umesto toga sam vrtela film, šta i kako, zašto? Celu stvar pripisala hormonima i nastavila dalje.

Neko pametan, ili bar rečit, rekao je da ono što se dogodi jednom, ne mora da se desi drugi put, ali to što se desi dva puta, desiće se i treći.

Izgledao je baš onako kako je trebalo. Obradovala sam se, što objašnjava činjenicu da sam ga privila uz sebe nešto jače no inače. Udelio mi je kompliment koji sam samo načula. Ćaskali smo neobavezno, kao i uvek.

Ja sam smela. Ali nešto mi ne dozvoljava da budem smela u njegovom društvu, pa se osećam bezveze, imam utisak da sam napadna, mada znam da sam u tripu. Lepo je to Margo rekla druga je priča što se ja osećam kao da se ponižavam a to svakako niko neće primetiti niti naslutiti, preispitujem se stalno...

Preispitujem se zato što sam se izgleda zaljubila, a za to nemam dovoljno dobar razlog. (čitaj: mozak ne razume na osnovu čega se on meni dopada kad se jedva poznajemo). Kao da je za to potrebna osnova. A uhvatila me neka tuga, zato što, kao i uvek kad se šiparice ludo zatreskaju, ne verujem da će među nama ikad išta da se desi. 

Rešenja nema, osim onog koje se kod svake tuge nalaže: odlazak u kafanu.

 

Objavio apokalipso u 10. avgust 2010 13:00:37 | 3 komentara

dodiri od stakla

Piše mi se samo kad bih da kukam. Onda odgledam onaj snimak na youtube-u, gde Nick priča o tome kako je lepo živeti bez nogu i ruku, pa mi dođe da se živa pojedem od muke.

Mišljenja sam da veze i vezice i druženja na početku treba da blistaju, ili je bolje da ne postoje. D se super ljubi, a čim nam se usne rastave, ja bih da nestanem. Ne želim da ga slušam kako priča, nekako mi je prazan. I tako, dok smo sinoć posmatrali vodu, on se verovatno pitao zašto ćutim, a ja sam već bila daleko. Na Marsu ili daleko od ljudi koji putuju, pa se vraćaju, daleko od JAT-ovog sajta i njihovog predstavništva, daleko od bunara na kojem su urezane želje za dobro zdravlje, putovanja i ljubav. 

Nisam želela da me drži za ruku, nisam želela da mi miluje obraz, niti da mi poljubi čelo. 

Hoću li ja jednom sesti da popijem čaj a da mi gluposti ne upropaste taj gorak ukus?!

Objavio apokalipso u 1. avgust 2010 11:42:04 | 4 komentara