Postovi
slika
Na blogu mi fali slika.
Nedostatak iste u svom životu primećujem otkad je On umro. Osećam se kao dete, ponovo, ne znam kuda sam krenula, ni zašto se budim. On mi u životu nije bio kompas, štaviše, zauzimao je deo gorke prošlosti, na koji se nisam mnogo osvrtala, sem kad sam morala.
Ne uspevam da definišem svoje misli, treba mi nova slika.
Objavio apokalipso u 3. decembar 2011 20:29:51 | 2 komentara
još jednom Šššš
Š je došao i ja sam došla i sedišta su bila kožna.
Š me izložio na sto i jedan način, i kad je pomenuo svlačenje htela sam da mu kažem da se on u mojoj glavi već tri puta skinuo, a nisam.
Š je otišao sa osmehom, a meni su u sećanju ostala urezana dva kristalno plava oka, takve oke stvarno inače ne volem.
Š ima loptu i zvuči kao ja kad pričam sve i svašta ovoj mojoj.
Kad izuzmemo to, Š je sve što ja nisam, on nije komplikovan i ne izgleda kao da traži smisao života.
I što je najgore, ceo dan mi ne izlazi iz glave.
Objavio apokalipso u 27. jun 2011 14:50:14 | 1 komentara
summa summarum
Ne mogu ja - kaže - dobri čovječe, ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti.
Objavio apokalipso u 20. jun 2011 15:26:14 | 2 komentara
hemija ili nedostatak iste
U 00:10 sam rešila da napravim pauzu i skuvam kafu.
Bila sam topla, zračila sam toplinom od dva sata ranije kad sam neplanirano rekla Š da ga znam mnogo manje nego što bih želela, a zatim se nespretno iskobeljala iz te, jako bezvezne situacije kad se uzme u obzir da takve razgovore nikad ne vodimo, i to humorom. Kod šale smo se i našli, i ja sam onda skupila svoje zelene nokte, svoj crveni prsten, sve svoje drečave boje, pokupila ih pod njegovim koracima i nasmejano otišla.
(sumnja se da je za ovo nasmejano glavni krivac kAfein)
Znam (sad) da je u mojim koracima postojala izvesna tuga, koja će isplivati za nekih 75 sati i dve čaše vina, al to je sasvim nevažno jer sam u tom trenu mislila upravo ono rečeno, a to je za mene velika stvar ne zato što lažem, već zato što gotovo nikad ne znam šta želim.
Sela sam na pod svoje sobe i pojela tost sa džemom od višanja, i mislila kako je ovo bilo veoma uspešno veče.
"...nekad su pogledi bili čista hemija..."
Objavio apokalipso u 19. jun 2011 16:34:00 | 7 komentara
overdose
Na metar od mene prodavac govori drugom prodavcu da Ja sedim za stolom i da čekam da me dotični usluži. Smeškam se, pokušavajući da mu stavim do znanja da Ja u stvari čekam tu, pored pulta, i da teta za stolom nije Ja nego neka druga. A on ne kapira, sve mislim da je zato što ga farmerice stežu. Koliko dugo ne bih smela da treniram da bi mi listovi stali u njih? U mislilma je već 5 meseci kasnije i ja pokušavam da ih navučem, ne idu preko listova, kako li će tek preko kukova. Pu!
Prilazi, kaže Lena, zar ne?, znači to je taj koji je margo pitao je l' ona Klara. Mislila sam na vino, i nisam htela da mu učtivo, najučtivije što mogu kažem da je *kasno* da me pita ko sam jer je već pogrešno rešio da ja budem Lena, da Lena bude Ja, i da prava Ja, koja sam pored pulta, čekam još 15 minuta.
Ona u meni što mi uvek protivreči i voli da me saseče u korenu kad tako hoću da se brecnem bez razloga šapuće na uho da mi dečko u neverovatno tesnim pantalonama nije kriv što Š samo gleda u loptu i što je zapeo da u meni ne vidi ništa.
Uslužuje me SrboGrk sa krupnim šakama, mislim na D i njegove šake, mislim na Š i to da sam mu posmatrala gola leđa, ramena, kao veliki ljubitelj, iz svih mogućih uglova, sem jednog (a i to ću da sredim, kad probam sa silovanjem, jer mi drugo ništa ne preostaje) gledala sam mu bicepse, najgore je što sam mu gledala oči, a šake nedovoljno. Možda bi me ohladile.
Uglavnom, dnevna doza kofeina je jako velika ovih dana i ja ne mogu da prestanem da mislim.
Objavio apokalipso u 17. jun 2011 13:57:08 | 5 komentara
nemir
Gledala sam bebu kako se smeška u snu i pitala se da l' se i ja tako smeškam kad sanjam Š. Usput mi je stigla stroga zabrana izlaska iz stana, i preporučeno da zamolim komšiju da mi donese poštu. Nisam za ljude, ispitni rok.
Kad sam onako krvnički odlučila da prestanem da mislim na Š, a takva odluka se donosi samo u jeku ispitnog roka, jer su tad hormoni u većem neredu nego obično i čine se razne ludosti, e tad sam počela da pijem zeleni čaj. I tako, svako malo, kad bi mi njegova ramena (ta ramena kojima pristaju i moja glava, i moja kosa i moja stopala), njegovi prsti, njegov duks, njegove oči (zbog kojih mi sve plavo ide na nerve) pale na pamet, ja bih skuvala čaj. Nakon četvrte, pete šolje mene bi hvatala muka i Š bi prestajao da postoji.
Meni nije svejedno. Dok prolaziš kraj mene štikla kleca. Dok spremam ispite nerviram se. Nikad neću biti jedna od onih koje pritisak podnose stoički, sa nalakiranim noktima. Jedna od onih koje uvek šljašte i privlače prolazne poglede. Kad čujem da se sranja dešavaju ljudima hiljadama kilometara daleko, mene pogađa kao da se dešavaju nekom mom (a ne meni, jer ja nisam moja, ja sam nebitna), ja nisam ti, ja ne mogu da kažem da me svet ne zanima, da je bolje ne znati. Takva sam, NEmirna. Meni je neko nekad rekao i da sam divna. Ne, nije bitno da li sam verovala tada, ni da li verujem sada, ali postoji uvek taj tračak nade da je možda bio u pravu, i dok god je to tako, ja ne mogu da dozvolim sebi da ti se bacam pod noge. I nije čak ni bitno što to niko ne primeti, čak ni ti, primetim ja, a ja sa mnom moram svaki dan...
Objavio apokalipso u 14. jun 2011 12:27:43 | 7 komentara
razočaranje br. 2
Sedela sam na pultu i razgovara sa nekim. Prišao mi je s leđa. Poljubio me.
Ustala sam sa ponovnom potrebom da se ubeđujem i idem protiv sebe.
Objavio apokalipso u 11. jun 2011 7:41:08 | 1 komentara
nosite se svi lepo...
Eto, tu da ideš! Nervozna sam, razume se zbog ispitnog roka. I onda se opet pojavi ta budala, taj kreten i debil koji mi igra po živcima, on pleše, pleše rumbu, valcer i svaki drugi mogući (opasan) ples u kome sa mnom nije uživao.
I onda ga nema, nema ga sasvim malo, a ja u međuvremenu raskrstim i sa njegovim ramenima, i sa tim prodornim očima u kojima vidim... da mi je znati šta vidim u njima.
Pojavi se u kasne večernje sate, nepozvan i neočekivan i oraspoloži me jer ga ne očekujem, jer se setio, iako je možda navika u pitanju, bitno da se setio. To što se ja njega sećam celog dana, i nerviram, to je manje bitno.
I kaže nešto (a ja žuborim), nešto malo bezobrazno, a ja uzmem tu mrvicu i čuvam je u krevetu, pored mene, čuvam je da preživim do sledećeg puta.
I možda ponovo u glavi raščistim s njim do tog sledećeg puta, a možda i položim informatiku.
Objavio apokalipso u 2. jun 2011 3:13:21 | 10 komentara
š.
Gledala sam prste kako slikaju ritam muzike po naslonu. Što je ritam bivao sporiji, ja sam stiskala gas sve jače i jače. Ne, nisam mu raspoznala crte lica u mraku, nisam čak ni mogla da vidim da li se smeši ili uplašeno zvera okolo. Znala sam da će taj momenat ostati urezan u mom mozgu, kao i svi oni drugi, naizgled sitnii nebitni, provedeni sa njim. Sitni i nebitni za njega, još jedan dokaz da je sve relativno.
Bilo mi je jasno da sam u GADNOM tripu, kad sam, na tren, pomislila da je ustvari njegova ruka na mom ramenu, i da su reči prošaputane sišle sa njegovih usana. A nisu. Samoubeđivanje da se ložim iz dosade ovaj put nije upalilo.
I sve to ne bi bilo problem, da on nije neuzvraćač, i da ja toga nisam svesna. To se promeniti neće. Porcus je jednom lepo rekla, jebite se neuzvraćači ljubavi, večeras te reči odjekuju mojom sobom.
Prolila sam dve suze, na raskrsnici, čekajući zeleno, jedva.
Sutra ću, po potrebi, nastaviti sa ubeđivanjem da on nije ništa posebno, i neću misliti na njega, kao što ne mislim odavno, sve u nadi da me ovakva jedna noć ponovo ne izbaci iz takta.
Sintetička sreća, mislite o tome.
Objavio apokalipso u 21. maj 2011 19:57:38 | 1 komentara
